image

Film:
Najlepši dan života

Esej o velikom sportskom događaju

Sinopsis:

Dugometražni dokumentarni film „Najlepši dan života“ je priča zasnovana na poslednjem trijumfu jednog evropskog fudbalskog kluba sa Istoka u Ligi šampiona kojom danas suvereno vladaju bogataši, klubovi koji su na krilima globalizacije postali moćne svetske korporacije. Ono što je 1991. godine uradila Crvena zvezda – osvojivši Ligu šampiona u epskom finalu s Olimpikom u Bariju – danas deluje gotovo nemoguće za bilo koji klub iz ovog dela Evrope. Jer danas Pari sen Žermen plaća za jednog fudbalera (Nejmara) 213 miliona evra, a Crvena zvezda sa dvadeset puta manjim budžetom prinuđena je da igra četiri kruga kvalifikacija. Ipak, Zvezda i u takvim okolnostima uspeva ono što mnogima deluje nemoguće, da se vrati u probrano društvo.

image

„Čoveče, Bari nije jednom u životu. Bari je jednom u istoriji! Tako je danas svet naštimovan da siromašni nemaju ni gram nade za uspeh“!

U ovoj izjavi jednog od junaka filma Alesandra Gorija – Italijana iz Udina – data je slika i prilika savremenog fudbalskog, ali i svakog drugog poretka. Ovaj fudbalski zanesenjak, stručnjak za svetsku književnost (diplomirao u Veneciji), medije i sport, očaran mitom o Davidu i Golijatu zavoleo je Crvenu zvezdu u vreme dok su Evropom harali moćni italijanski klubovi. Njegovo zaljubljivanje u Zvezdu bilo je burno, strasno i brzo:

„Svi su se palili na velike, a ja sam tragao za nekim malim koji može ih porazi. Zvezdu sam zavoleo 1989, a ona je već 1991. postala prvak Evrope. I onda, kad je bilo najlepše - rat, beznađe, sunovrat... Bari je neponovljiv. Ostaće zauvek kao svedočanstvo kako su nekada veliki snovi mogli i da se sanjaju i da se ispune. U današnjim društvenim, političkim i ekonomskim okolnostima Bari bi bio nemoguć. Ali, vidimo da je nešto ipak moguće. Zvezda je opet u Ligi šampiona, prkosi fudbalskim zakonima krojenim po meri velikih“!

image

Na početku filma Alesandro dobija poziv od srpskog reditelja Ivice Vidanovića, koga je otac iz porodilišta, 1968. godine, odveo u Crvenu zvezdu i izvadio mu člansku kartu. Kao strastveni zvezdaš koji, sticajem okolnosti, nije bio na stadionu „Sveti Nikola“ u Bariju 29. maja 1991, Ivica želi kroz kontakt s junacima iz Barija da vrati „najlepši dan života“. Njih dvojica se sreću dan uoči utakmice sa Napolijem (18. septembar 2018), da bi bili zajedno na stadionu, na meču Zvezdinog dugo čekanog povratka u Ligu šampiona.

Ivica i Alesandro, koji je zbog Zvezde naučio srpski i zavoleo Srbiju i srpske običaje, odlučuju da za istim stolom okupe neke od fudbalskih junaka iz 1991, ali i nekolicinu navijača iz raznih branši (radnika, akademika, umetnika, novinara...) koji imaju nesvakidašnje lične, veoma emotivne priče vezane za boravak u Bariju na dan utakmice. Kreće razgovor o sreći, na momente filozofski, o tome zašto je bilo toliko važno biti tog dana jedan od 30.000 zvezdaša u Bariju, zašto je to svima bio „najlepši dan života“, zašto su takve kolektivne erupcije zadovoljstva neponovljive, kako su globalizacija i neoliberalizam uticali na novi „fudbalski poredak“ u svetu, šta ih danas čini srećnim i šta u njihovim srcima budi ta kratka, ali mitski privlačna reč – Bari!

image

Priča o podvigu Zvezde i „najlepšem danu života“ smeštena je između dva pojma Svetog Nikole: slave u Ivičinoj kući gde su okupljeni akteri, i istoimene crkve u Bariju u koju svi zajedno odlaze da bi osvežili uspomene na dan kada su tekle reke voska ulicama od sveća paljenih za uspeh Crvene zvezde. Alesandro na put poziva i šestoricu junaka iz Barija: kapitena Stevana Stojanovića, Dejana Savićevića, Darka Pančeva, Roberta Prosinečkog, Miodraga Belodedića i Refika Šabanadžovića. Oni odlaze, zajedno sa još nekim svedocima Barija, u hacijendu u kojoj je Zvezda čekala svoj finalni meč 1991. i tu provode zanimljivo veče, prepuno uspomena i emocija.

Ni poslednji uspeh Crvene zvezde, pobeda u Salcburgu i plasman u Ligu šampiona 2018/19, nije mogao bez Alesandra. Zbog njegovog posla (član posmatračke misije u zemljama širom sveta) on putuje iz Salvadora do Pakistana, a odatle u Trnavu, da bi prisustvovao meču trećeg kola kvalifikacija za Ligu šampiona. Zatim autobusom iz Trnave u Beograd, na meč sa Salcburgom. Posle kratkog predaha u svojoj kući u selu Enemonce nedaleko od Udina, kreće vozom za Beograd, na utakmicu prvog kola sa Napolijem.

U Beogradu se upoznaje sa sadašnjim predstavnicima Zvezde, kapitenom Vujadinom Savićem, trenerom Vladanom Milojevićem, direktorom Zvezdanom Terzićem i predsednikom Svetozarom Mijailovićem (koji je i 1991. bio u klubu). Kroz priču sa njima, Alesandro otkriva jednu novu Zvezdu, dostojnu junaka iz Barija.

Film „Najlepši dan života“ snima se u sedam zemalja: Srbiji, Italiji, Rumuniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini.

image
INFO:

Kraj snimanja: leto 2019
Režija: Ivica Vidanović
Scenario: Aleksandar Miletić
Produkcija: Cinnesport
Izvršna produkcija: Cinnesport